Mnemotehnika za pamćenje reči

Postoje reči koje ne ostaju, koliko god da ih ponavljaš. Otvoriš karticu peti put, iskreno se ne sećaš prevoda i počneš da sumnjaš u pamćenje. Obično nije do pamćenja. Reč prosto nema za šta da se uhvati: ne liči ni na šta što znaš, ne povezuje se ni sa čim tvojim i visi u praznini.

Mnemotehnika je način da se takvoj reči veštački da ručka. Ne da je naučiš, nego da je prevučeš preko prve prepreke, posle koje se drži običnim ponavljanjima.

Kako to radi

Pamćenje loše čuva pojedinačne činjenice, a dobro veze. Nova reč je pojedinačna činjenica: niz glasova sa zalepljenim prevodom. Mnemotehnika joj dodaje dve stvari za koje pamćenje ume da se uhvati: zvučnu sličnost sa nečim poznatim i sliku.

Ide ovako. U svom jeziku tražiš reč ili deo reči koji zvuči slično stranoj. Onda smisliš malu scenu u kojoj se ta poznata reč sretne sa prevodom. Kasnije, kad naiđeš na stranu reč, prvo iskrsne zvučni blizanac, pa scena, pa značenje.

Metod se zove metod ključne reči i to je osnovna tehnika za strani vokabular. Sve ostalo su dodaci.

Tri primera

Da se vidi kako izgleda gotova ručka:

Primeti da su kuke krive. „Padl" nije „padao", „dina" nije „dinar". Tako i treba: kuka ne mora da bude tačna, mora da bude dovoljna da pamćenje izvuče ostalo. Tačnost čak smeta, jer na nju odlazi vreme.

Četiri pravila bez kojih ne radi

Smišljaj sam. To je najvažnije i najneprijatnije. Tuđa mnemotehnika skoro da ne radi: nemaš asocijacije od kojih je sastavljena, pa na kraju pamtiš i reč i tuđu sliku. Gotovi spiskovi mnemotehnika čitaju se sa zanimanjem i ne daju ništa.

Slika mora da bude konkretna. Ne „nešto u vezi sa padanjem", nego određen čovek u određenom kaputu koji se okliznuo pred određenim ulazom. Apstrakcija se ne čuva, scena se čuva.

Besmisleno pobeđuje razumno. Uredna logična veza bledi zajedno sa rečju. Čudna, preterana, blago neprijatna se drži. To nije estetski savet, nego osobina onoga što uopšte ostaje u pamćenju.

Dvadeset sekundi, ne više. Ako se ručka ne smisli za to vreme, reč ide u obično ponavljanje bez nje. Pola sata traženja savršene slike za jednu reč nije učenje jezika, nego zabava.

Kada mnemotehnika ne treba

Ovde se najčešće preteruje. Mnemotehnika je alat za teške reči, a ne režim rada sa celim vokabularom.

Većini reči ručka uopšte ne treba. Česte reči se učvrste same: srećeš ih svakodnevno i ponavljanja stižu bez ikakvih slika. Praviti scenu za because ili people je suvišan posao, koji te još i usporava, jer će mozak pri svakom susretu prolaziti kroz dodatni korak.

Ručka treba rečima koje si već nekoliko puta zaboravio. To je pošten kriterijum: ne smišljati mnemotehniku unapred, nego je izvaditi kad reč tri puta padne na ponavljanju. Takvih reči obično nema mnogo, deset do petnaest odsto rečnika, i baš one troše nesrazmerno mnogo snage.

Glavno ograničenje

Mnemotehnika daje prepoznavanje, ne tečnost.

Reč sa ručkom se priziva preko posrednika: prvo kuka, pa scena, pa značenje. To traje sekundu ili dve. Pri čitanju se ne primeti, u razgovoru je cela pauza.

Zato je mnemotehnika štaka za start, a ne krajnje stanje. Reč posle toga mora da prođe uobičajen put ponavljanja, i kako se učvršćuje, posrednik otpada sam. Prestaneš da se sećaš bare i jednostavno znaš da puddle znači bara. Ako se to ne dogodi, reč je prosto malo ponavljana.

Odatle praktičan zaključak: mnemotehnika ne zamenjuje raspored ponavljanja, nego radi povrh njega. Kako je sam raspored napravljen, detaljno je razloženo u tekstu o Lajtnerovom sistemu.

Šta još postoji osim ključne reči

Dve tehnike koje vredi znati, iako pojedinačnim rečima manje odgovaraju.

Metod lokusa znači raspoređivanje onoga što pamtiš po prostorijama poznate zgrade, pa mentalno prolaženje rute. Dobar za nizove: spisak za kupovinu, redosled koraka, govor. Za vokabular gotovo beskoristan, jer reči trebaju izmešano, a ne duž rute.

Rastavljanje reči nije mnemotehnika u strogom smislu, ali radi slično i često bolje. Ako se vidi poznat koren ili prefiks, ručka ne treba: unbelievable se rastavlja na un + believe + able i nema šta da se pamti. Pre nego što smisliš sliku, pogledaj da li se reč rastavlja sama.

Kako to izgleda u praksi

Radna šema izgleda ovako. Vodiš rečnik i ponavljaš ga po rasporedu. Reč koja tri puta zaredom padne označiš i smisliš joj ručku za dvadeset sekundi. Ručku upišeš u istu karticu, pored prevoda, jer će inače biti zaboravljena pre reči. Dalje reč ide u uobičajeni krug, i posle nekoliko uspešnih prolaza ručka prestaje da bude potrebna.

U aplikaciji VibeLing ova šema leže skoro bez prepravki: reči dodaješ ti, ponavljanja aplikacija raspoređuje po tvojim odgovorima, a teške reči se vide po procentu savladanosti u rečniku. Sliku niko ne može da smisli umesto tebe, i to je baš onaj korak koji se ne može automatizovati. Sve okolo može.

Ukratko

• Mnemotehnika nije za sve reči, nego za one koje si već nekoliko puta zaboravio.
• Osnovna tehnika je ključna reč: zvučni blizanac u svom jeziku plus konkretna besmislena scena.
• Kuka ne mora da bude tačna, mora da bude dovoljna.
• Tuđe mnemotehnike skoro da ne rade, smišljaj svoje.
• Nije se smislilo za dvadeset sekundi? Ostavi reč običnom ponavljanju.
• Ručka daje prepoznavanje, tečnost daje samo ponavljanje.

Ako ti je draže da raspored ponavljanja i beleške o teškim rečima stoje na jednom mestu, a ne između sveske i glave, upravo zbog toga smo i napravili VibeLing.